У Медицинској школи, у Бањој Луци, 5.5.2022. године, у оквиру седмице посвећене манифестацији "Дани сјећања", а обухваћено пројектом "Култура сјећања" реализована је тематска изложба радова, који су постављени. Такође, у учионици бр. 13 одржан је час сјећања, којем су присуствовали: директор школе Мирко Јовић, педагог Драгица Тубић, савјетник за српски језик из РПЗ-а Смиљана Антонић, бивши ученик школе и представник СПКД "Просвјета" Бања Лука - Немања Јавор, професори и ученици Медицинске школе. Овом приликом приказана је презентација, којом су ученици представили Медицинску школу на завршној менифестацији у Дому омладине. Ученица Ања Аврам је прочитала ауторски рад посвећен свим жртвама и страдањима, а под менторством професорице Милице Пашић, представљен је ангажман и радови у оквиру овог пројекта (пано-презентације, ппт презентација, Дневник сјећања). Такође, премијерно је приказан документарни филм Пројектне секције Медицинске школе, под називом "Заборављени злочин", чију режију, адаптацију архивског материјала и монтажу потписује професорица Сања Ђурић. Дио завршне манифестације и документарни филм можете да видите у наставку.
У Медицинској школи у Бањој Луци, 4.5.2022. године, реализован је велики пројекат у оквиру STEAM пројектне наставе, под називом "СРЦЕ". Овом наставом обухваћено је 11 предмета, који су својим истраживањем подигли ниво рада и наставног процеса у образовном, васпитном, организационом и тимском ангажману. Координатор и идејни вођа овог пројекта Сања Ђурић, проф. српског језика и књижевности, објединила је менторе у периоду март-април 2022. године, пратећи њихов рад и сугеришући моделе рада, да би се дошло до коначне форме, коју су ментори и ученици имали прилику да, уз присуство бројних ученика и професора представе. Предавања су показала тимски рад, истраживачке методе, поштовање модела 4К, уврштавањем вјештина неопходних за реализацију STEAM модела наставе и закључак је да овакав вид наставе треба да подстакне додатни истраживачки образац, у којем ученици долазе до великог броја информација, научних чињеница и података. Такође, овакви пројекти спајају много професија, стварају тимски рад, а реализација тог рада је један мали научни трансфер. Ако томе додамо и "3Д срце", штампано у 3Д варијанти из пакета "STEAM учионице", уз велико залагање професорице Сање Ступар, онда можемо да кажемо да је успјешно реализован још један пројекат. У прилогу су фотографије са презентације, а ускоро слиједи и извјештај пројектне наставе и ппт презентације свих предавања.
И ове године, у потпуно другачијим околностима, пригодним програмом, који је реализован захваљујући преданом раду ученика и њихових ментора, професора српског језика и вјеронауке, одржана је Светосавска академија у Медицинској школи. Поред обредног дијела програма, уручена је и Светосавска награда ученику Кајкут Александру. У прилогу: фотографије и видео - свечани дио програма.
У Великој Британији, на фарми, пронађен је јединствени древни римски мозаик, димензија 11 са готово седам метара, и чини под за коју се сматра да је велика трпезарија или простор за забаву, на којем је приказана сцена из Хомерове "Илијаде". У округу Рутланд, фармер Џим Ирвин је сасвим случајно, шетајући, 2020. године, пронашао дијелове мозаика на очевој њиви, наводи Би-Би-Си. Одмах је контактирао са стручњацима археолошког тима у Савјету округа Лестершир, а стручњаци са Универзитета у Лестеру су се обавезали да истраже подручје. Тим стручњака из Центра за историју Енглеске, који је финансирао хитно ископавање, похвалили су мозаик као „једно од најзначајнијих открића у Британији”. Након проучавања, закључили су да је настао прије око 1,5 хиљада година. Приказује сцену из Хомерове Илијаде – битке Ахила и Хектора на зидинама Троје. Ово је први мозаик у Великој Британији са таквом причом. Џон Томас, портпарол Универзитета у Лестеру, прокоментарисао је откриће: "Ово је далеко најзанимљивији мозаик пронађен у Британији током прошлог вијека. Омогућава вам да изнова погледате на људе тог времена, на њихов однос према класичној књижевности ". Иако су се мозаици користили у разним приватним и јавним зградама широм Римског царства и често су представљали познате личности из историје и митологије, постоји само неколико приказа Ахилејеве битке са Хектором на крају Тројанског рата. Приредила Сања Ђурић на основу писања овог извора. Овако је некада говорио велики Стефан Немања. Његово "Завештање", није само трактат о језику, значају и дјелу, то је књижевно дјело, суштина и сврха језика. Има ли значајнијег имена и важнијег датума од данашњег, поводом којег бисмо морали да матерњи језик апострофирамо управо овим законитостима, императивима дјеловања, суштинским помињањем и заклињањем на највећу светињу једног народа, а то је управо - језик. Језик је идентитет, језик је књижевност на матерњем језику, језик је правоговор, језик је народ. Не смијемо да заборавимо најважније и најсветије, јер ако посрнемо и занемаримо то је сигуран пут ка нестајању. Срећан нам Дан матерњег језика. Волимо свој српски језик!
"Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора. И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем. Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна. Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим. На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу. Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“ Извор: srpskijez.net Српском књижевнику Иви Андрићу је на данашњи дан 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске краљевске академије. Андрић је у Стокхолму доживио највећи публицитет. У просторијама Краљевске чекаонице Стокхолмског аеродрома, наизмјенично је, на српском, њемачком и француском, одговарао на питања многобројних новинара који су били пријатно затечени пишчевим познавањем савремене шведске књижевности. Током петнаестодневног боравка у Шведској, Андрић је посјетио многе установе, међу којима и Националну и Модерну галерију, те присуствовао великом броју сусрета, разговора и свечаности, од којих је најважнија церемонија уручења Нобелове награде. Десетог децембра, Иво Андић је ступио на раскошну сцену, нашавши се пред 700 званица псеудобарокног Концерт-хола, који је већ био и новогодишње украшен, навели су новинари тог доба. У том полубајковитом амбијенту фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа Шестог, краљице Луизе и чланова краљевске куће. Те године, предсједник Нобелове фондације није се либио да критикује свијет који је у непрекидној трци у наоружавању, у којем једни живе у изобиљу док су други у сталном егзистенцијалном балансирању. Добитник Нобелове награде за кљижевност Иво Андрић представљен је сљедећим ријечима: - Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена - Андрић је потом примио повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о лауреату и саставу Нобеловог комитета који је донио одлуку о награди, као и сам текст одлуке са образложењем на шведском језику. Диплома је сачињена од пергамента кашираног на дасци пресвученој плавом кожом и састоји се из два дијела. Писцу је уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује пјевање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог пјевања Вергилијеве Енеиде: "Како је слатко видјети људски живот оплемењен проналасцима", као и Андрићево име. Лауреат је добио и новчани чек Скандинавске банке на 250.000 шведских круна /ту своту је уступио за унапређење библиотекарства у тадашњој СР БиХ. ИЗВОР : СРНА "БЛАГО ТОМЕ КО ДОВИЈЕК ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ"; "САМООБМАНА ЈЕ УБИТАЧНА И ЗА ЉУДЕ И ЗА НАРОДЕ"; "СТРАХ ЖИВОТУ КАЉА ОБРАЗ ЧЕСТО"; " КО НА БРДО, АК И МАЛО, СТОЈИ ВИШЕ ВИДИ НО ОНАЈ ПОД БРДОМ"; "У ДОБРУ ЈЕ ЛАКО ДОБАР БИТИ, НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ!" "БУДАЛЕ СУ С ОЧИМА СЛИЈЕПЕ"; "СВАК ЈЕ РОЂЕН ДА ПО ЈЕДНОМ УМРЕ, ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВИЈЕКА"; "ТВРД ЈЕ ОРАХ ВОЋКА ЧУДНОВАТА, НЕ СЛОМИ ГА, АЛ’ ЗУБЕ ПОЛОМИ"; "КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ, ТРАГОВИ МУ СМРДЕ НЕЧОВЈЕШТВОМ". Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спјев "Горски вијенац", рођен је на данашњи дан 1813. године. Његош је рођен у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића /најмлађег брата владике Петра Првог/ и Иване Петровић, рођене Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде. Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом - Петар и презименом - Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде. Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање гувернадурства у Црној Гори. Његош је био и вјерски и свјетовни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великог родољуба, који је свом душом био предан народу. "Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима", писао је Његош. Његошева владавина је, такође, обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је тражио лијека у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У својим посљедњим часовима рекао је: "Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве". Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен. Капелу на Ловћену срушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замијењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева посљедња воља. Његош се сматра највећим српским пјесником. Његово најутицајније дјело је "Горски вијенац", објављен 1847. године, те "Луча микрокозма" и "Лажни цар Шћепан Мали". Његош је, у вријеме непрекидних бојева са Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: "Кула Ђуришића" и "Чардак Алексића". Године 1854. објављена је "Свободијада", епски спјев у 10 пјевања, у којем се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци "Огледало српско". Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из дјела "Луча микрокозма". Извор:Срна Пjесник, писац, путописац, есејиста, ликовни критичар и један од наших најпревођенијих аутора, академик Љубомир Симовић добитник је овогодишње награде "Прстен деспота Стефана Лазаревића", коју додељује Књижевни клуб "Багдала" из Крушевца. Предсjедник жирија Љубиша Ђидић је, образлажући овогодишњу доделу "Прстена деспота Стефана Лазаравећа" Љубомиру Симовићу, истакао да је разуђеност његовoг опуса вишеструка, од поезије, прозе, драме, есејистике, ликовне критике, путописа, превода, до приређивања многих научних зборника. "Љубомир Симовић је једини живи писац који је ушао у 100 дела савремене српске књижевности коју објављују такве институције као што је САНУ, Матица српска, СКЗ", нагласио је Ђидић. Додао је да је крушевачки Књижевни клуб "Багдала" с њим сарађиво такорећи од његових књижевних почетака, као и да му је драго да Симовићу дају награду истовремено и као сараднику. Добитник награде за прошлу годину био је писац Милисав Савић. Награде лауреатима биће уручене на свечаној академији планираној за крај октобра. извор: РТС У Хашанима родном селу Бранка Ћопића је отворена његова родна кућа које срушена 1995. године у вријеме отаџбинског рада. Изградњу куће су финансирали српски члан Предсједништва БиХ и Министарство просвјете и културе Републике Српске. Свечаности отварања су присуствовали: српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, министар за информационо друштво, високо образовање и технолошки развој Срђан Рајчевић, министарка просвјете и културе Наталија Тривић, директор Републичког педагошког завода Предраг Дамјановић, помоћници министара, начелници општина и други гости. На свечаности српски члан Председништва БиХ Милорад Додик рекао је у Хашанима, код Крупе на Уни, да дјело познатог писца Бранка Ћопића, који је човјек Крајине и српског народа, треба додатно приближити генерацијама које долазе. Додик је, у обраћању на свечаности поводом отварања обновљене куће великог српског писца, рекао да је о Ћопићу све речено, али да ће се радити све што до сада није било урађено, пише Срна. – Сигурно једна најважнија ствари је да Ћопића и његова велика дјела приближимо генерацијама које долазе, младима који читају и који се васпитавају. Биће прилике да долазећи у Хашане можда и разумемо зашто је то све Ћопићево било тако лијепо написано, да је требало да се роди само један дечак овде који ће касније израсти у великог писца и да то само склопи да се ми у будућности тиме бавимо – рекао је Додик. Он је истакао да је велики српски писац Бранко Ћопић живио за овај крај и никада није пропустио прилику да се врати у Хашане и буде међу својим људима “и да покаже величину управо те српске националне душе која није правила разлике и никакву диобу међу људима”. – То је ванвременска прича која заслужује да ми овде окупљени учинимо све да ово буде живо мјесто. Подржаћемо општину Крупа на Уни да на том плану уради шта је неопходно и да креирамо дан када ћемо се овде окупљати. То ће одлучити стручни људи – рекао је Додик. Он је додао да је велики писац својим великим дјелом Хашане учинио незаборавним. Јер више је волио Хашане него ми нека своја места. То га разликује од нас. И да није било Ћопића, питање је да ли би било Хашана у овом смислу. Да га није било, можда се ово не би ни бранило, па било Федерација БиХ. Али ево, овде на ивици ентитетске линије поносни смо што смо се изборили да управљамо овим ресурсом, што је велика ствар – напоменуо је Додик. Он је рекао да ће Ћопић живети “далеко дуже него сви ми заједно”, те да ће се његове поруке чути на многим местима. – Многе генерације ће учити, наравно, од њега. А, ми смо овде да вратимо само један мали дуг према њему и управо га сада враћамо – истакао је Додик. БЕОГРАД - На првој Интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу, на којој су учествовали и представници Републике Српске, донесена је Декларација о неопходном повећању броја часова српског језика и књижевности и Декларација о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима. Потписници сматрају да ученици једино наставом српског језика и књижевности развијају говорне способности, обогаћују рјечник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе - што јесте нужан предуслов могућности доброг савладавања садржаја других предмета. Они наглашавају да су матерњи језик и књижевност највреднија духовна добра једног народа, чувари његовог памћења и културе, те да је стога улагање у њих једнако улагању у националну безбједност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа, пишу "Вечерње новости". Србисти су упозорили да се једино кроз континуитет српског језика и књижевности може пратити континуитет културног развоја српског народа од Светог Саве до данашњих дана, те да су српски језик и књижевност културна и духовна вертикала. Они су констатовали да књижевност повезује све епохе развоја српске културе, да није могуће ниједан период тог развоја заобићи, те да се стога у програмима за основну и средњу школу морају наћи представници свих књижевних епоха. На овој конференцији је указано да је недјељни фонд часова матерњег језика примјетно мањи у поређењу са европским, па и многим ваневропским земљама. Кад професори и наставници српског језика у основним и средњим школама држе културу српског језика и, заправо, од ученика то траже, а с друге стране имате оне који предају математику, физику или историју и географију, који нису имали, сем у основној школи, српског језика -примећено је на конференцији. -Може ли се, уопште, језичка култура, преко једног језика водити, ако 30 других предмета раде против те културе? Професор др Милош Ковачевић рекао је за „Новости“ да ће се, захваљујући Научно - образовно – културном центру „Вук Караџић“ отворити сваке године на ком ће се водити рачуна о основним питањима српског језика и књижевности. Значајно је, каже, да кад наш председник државе каже, када стане пред ТВ камере, да „оно што ће Србија увек бранити, то су српски језик, књижевност и ћирилица, јер су то национални идентитетски критеријуми нашег народа“. -Ако немамо те критеријуме, морамо се питати зашто смо ми исти народ -каже професор Ковачевић. -Језик је крв и душа једног народа. Две године стоји Закон о језику и писму стоји у фијокама државних органа и не долази у Скупштину, онда морамо да се питамо да ли је некоме циљ да само декларативно подржава оно што су национални интереси. Учесници су навели да у Србији има пет часова матерњег језика до шестог разреда основне школе, четири у старијим разредима основне школе, а три до четири у гимназији, док Француска има од осам до 10 часова недјељно, као и Турска, да ученици у Русији имају девет часова матерњег језика, као и да он има статус надпредметног. "Са пуним правом тражимо да предмет српски језик и књижевност добије у нашем образовном систему оно мјесто које заслужује, односно да се најпре повећа број часова у основној и средњој школи, на најмање седам часова у млађим разредима, на шест часова у старијим разредима, на пет часова у гимназијама и на три-четири часа у средњим стручним школама", затражили су учесници конференције. На скупу у Тршићу учествовали су представници србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Завода за унапређење образовања у васпитања у Београду. Извор:Срна, Новости. Бранислав Нушић је рођен као Алкибијад Нуша, а име је промијенио када је напунио 18 година и за то стекао законско право.
Осим под својим именом, дјела је објављивао под псеудонимом „Бен Акиба“. Постоји много анегдота из Нушићевог живота, као и ова да је назвао неку госпођу кравом и због тога доспио на суд. Судија му је одредио новчану казну коју је он, наравно, платио. Прије него се разиђоше он упита судију: „Господине судијо, а када бих ја крави рекао да је госпођа, да ли бих и онда био кажњен?“ „Наравно да не бисте били кажњени у том случају“, одговори му судија. „Довиђења, госпођо“ одговори Бранислав Нушић и напусти просторију. 1851. Рођен српски писац и љекар Лаза Лазаревић, један од најбољих српских реалиста. Права је завршио у Београду, а медицину у Берлину. Написао је само девет приповиједака, од којих је "Швабица" остала у фрагментима. Мада с патријархалним погледима на живот, његове приповијетке - сажете, с веома снажном унутрашњом драматиком - имају класичну вриједност. Преводио је руске писце Николаја Черњишевског, Николаја Гогоља и Алексеја Писемског и француског писца Ежена Сркриба. Као љекар је учествовао у организацији санитета у Србији и објавио 54 рада у стручним медицинским часописима, од којих неки имају изузетан значај. Остала дјела: "Први пут с оцем на јутрење", "Све ће то народ позлатити", "Ветар", "На бунару", "Школска икона", "Он зна све", "У добри час хајдуци", "Вертер".
БЕОГРАД, 28. АПРИЛА /СРНА/ - Матица српска објавила је најновије, 11. коло Антологијске едиције "Десет векова српске књижевности" у којој су, између осталог, објављене и све драме Марина Држића у једној књизи, и то по први пут на ћирилици. Међу 11 књига новог кола налазе се и антологија грађанске поезије - пјесме из рукописних збирки из 18. и 19. вијека, студија Станислава Винавера о Лази Костићу, као и двотомна књига романа, приповједака и путописа Милутина Ускоковића, Вељка Милићевића, Григорија Божовића и Драгослава Михаиловића. Своје мјесто у колу су нашле и пјесме, поеме, драме и есеји Милутина Бојића, Тодора Манојловића, Десимира Благојевића и Матије Бећковића. "Антологија је покренута, с намјером да прикаже целовит развитак српске књижевности по новим мерилима и сазнањима, да прикаже континуитет литерарне речи од 12. века који је почетни, до 21. века који је десети у низу. Дакле, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова. Реч је о послу који несумњиво има национални значај", рекао је академик Миро Вуксановић за "Вечерње новости". Вуксановић, који је покретач Едиције, као и њен главни и одговорни уредник, наводи да су заступљени писци чије књиге обиљежавају вријеме у којем су настале, без разлика на којем нарјечју српског језика су писане и у било којој земљи гдје су Срби живјели или сада живе. Главни циљ антологије, како истиче Вуксановић, није само књижевни, већ и културолошки и лексички, и образовни и научни. Он каже да подухват показује како се међусобно допуњују и увећавају цивилизацијски слојеви од којих је сваки значајан. "Књиге се објављују на језицима на којима су написане, на свим предвуковским облицима српског језика, као и књиге новије српске књижевности пре и после Вука, али увек по савременом правопису. До сада је објављено 180 наслова, а требало би да буде укупно 200", каже Вуксановић. Све књиге уређене су по истом моделу - садрже предговор написан за ову прилику, избор из дјела писца, хронологију живота аутора, селективну библиографију, напомене и критике које су раније објављиване о том писцу. Вуксановић указује да оваква концепција јасно говори да је ријеч о научном издању, али веома доступном свим читаоцима, историчарима књижевности, критичарима и писцима. "Ово ново коло изашло је у ово несрећно време пандемије. Успели смо књиге да објавимо, али не можемо да их шаљемо да крену у живот, јер тренутно за то нема услова. Надамо се да ће ове књиге кренути на пут што пре", каже Вуксановић. 1910 - Рођен писац Мехмед Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности, један од највећих српских књижевника 20. вијека. Како је сам открио, потомак је српске породице Вујовић. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. придружио се партизанима, а послије рата био је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор "Босна-филма" и главни уредник сарајевског Издавачког предузећа "Свјетлост". Због прогона којем су га подвргли босански политичари прешао је у Београд и ту остао до смрти - 1982. године. Роман "Дервиш и смрт", један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човјековог живота у трагичним околностима, рефлексијама о људској егзистенцији и, као и друга његова дјела, унутрашњим чаром приповиједања. Остала дјела: романи "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг", збирке приповиједака "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", студија "За и против Вука", есеји "Писци, мишљења, разговори", мемоарска проза "Сјећања", неколико филмских сценарија. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Неке, од мудрих изрека Мешиних су: " Знаш ли шта је најљепше у животу? Жеља, пријатељу"; "Усамљеност рађа мисао, мисао рађа незадовољство, незадовољство побуну"; "Људи се, у ствари боје, зато су сурови"; "Како су људи глупи! Чине зло, да им се зло врати". 1765 - Рођен је српски пјесник - гуслар Филип Вишњић, који је опјевао све значајније догађаје из Првог српског устанка. Његове пјесме забиљежио је Вук Стефановић Караџић. Рођен је на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, гдје је планирана изградња реплике његове родне куће. Ослијепио је преболовавши велике богиње, још као дијете. Имао је велики избор пјесама на свом репертоару, и био је професионални пјевач. Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар. Интересантно је и поријекло самог презимена, Вишњић. Наиме, Филипова мајка Вишња, преудала се у село Међаше и одвела четворогодишњег сина са собом. Управо по њеном, како извори тврде надимку Вишња, Филип ће добити презиме. 23. април СВЈЕТСКИ ДАН КЊИГЕ
Међународни дан књиге установљен је 1995. године, у Паризу, на Генералној конференцији УНЕСКО. Истог дана, 1616. године, умрли су Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес, што је условило утемељењу овог датума. Наравно, не помињемо само два велика писца данас, већ све који су мишљу и пером стварали и стварају велика дјела. Прочитајмо данас нешто, уживајмо у нечијем стваралаштву и надахнућу, напишимо и ми есеј, причу, приповијетку, пјесму. И, не заборавимо, књига је велики друг, поготово у тешким временима. Велика дјела су и настала у најтежим временима, из срца, из душе, као болни крик или опчињеност тренутком. Ухватимо тај тренутак у времену, доживимо стваралачку снагу њеног творца. Други дан креативне радионице у Андрићграду за средњошколце који желе доказати и показати да им је и због чега им је култура важна, протиче у изузетној стваралачкој атмосфери задовољних и срећних младих талената и креативаца. Заједно са својим менторима са бањолучке Академије умјетности, стварају заједничке радове, стичу нова знања, богате искуства и кристалишу сопствене могућности a њихов стваралачки рад биљежи РТРС. Њихова заједничка оцјена креативне радионице којом су награђени на конкурсу Министарства просвјете и културе „Зашто је култура (мени) важна“ је истинско задовољство које нико од учесника не скрива. Једнако су одушевљени и ученици, и њихови ментори, и професори који су им помогли у настајању и пријављивању на конкурс креација њихових бројних талената. Професорица из билећког Средњошколског центра „Голуб Куреш“ Татјана Топаловић, која је на радионицу дошла у прaтњи осморо ученика из ове школе који су награђени у двије категорије, за ликовно и стваралаштво у области филма. „Са мном је дошло осам награђених талентованих ученика из Билеће, дошли су можда са страхом, јер нису знали шта их очекује на радионици, али одлазе са мноштвом научених ствари. Учествовали су у више радионица, не само у оним у којима су награђени, упознали су град и утисци су им јако позитивни“, навела је Топаловићева. Она је додала да ученици ликовне групе из едукативне радионице израђују мурал, дужине четири и висине два метра, и да је то траг који остаје Вишеграду. „Ученици су израдили скице, изабрали су најбоље рјешење, а биће осликан лик орла који има симболику слободе и преноси позитивну поруку коју млад човјек може да пренесе“, сматра Топаловићева. Она је захвалила Министарству просвјете и културе Републике Српске, бањолучкој Академији умјетности, Радио-телевизији Репулике Српске и начелнику општине Вишеград. Ученица бањолучке Медицинске школе Милица Вујасин награђена је за рад из области драмске умјетности и једна је од двије ученице које су и прошле године биле међу награђеним на истом конкурсу. Ни она није скривала ријечи одушевљења оним што је искусила и научила у оквиру овогодишње креативне радионице. „Мени је ова радионица заиста важна и била је прилика за све ученике да упознамо много дивних и стручних људи. Атмосфера је топла и опуштена, а уз то много тога новог радимо и сазнајемо“, рекла је Милица, нагласивши да је све заједно једно предивно искуство које вриједи поновити. Ученик бањолучке Гимназије Вања Лукић, један од награђених ученика за рад на филму, изразио је такође одушевљење боравком у Вишеграду и креативним радом у групи. „Ово је заиста лијепо искуство и дивна прилика за младе људе из цијеле Републике Српске да доживе умјетност на један другачији начин и да сопствену креативност и таленат докажу и искажу“, рекао је Вања. Ученица градишке Гимназије Марија Ђумић, такође, има само ријечи хвале и задовољства за указану прилику за исказивање на фoтoгрaфским радионицама менторa Дрaгe Вejнoвићa. „Ово је за мене прелијепо искуство. Упознали смо много другова и из других градова, склопили пријатељства. Ово није такво искуство само за мене, него мислим да је тако и за све остале које је њихов таленат довео на ову радионицу“, рекла је Марија и поручила да ће наставити да се доказује у жељи да сопствену креативност представи у најбољем свјетлу. Ученица Средњошколског центра „Голуб Куреш“ из Билеће Сара Милошевић, једна је од шест ученика награђених у области ликовног стваралаштва, који ће заједнички рад на ликовној радионици оставити Вишеграду у насљеђе. Ријеч је о муралу који заједно осликавају на једном вишеградском зиду. „Заједно са нашом менторком Мајом Батанић, одабрали смо да радимо мотив једне птице на зиду. Много сам задовољна јер је ово за мене једно ново и незаборавно искуство, и када је ријеч о настајању мурала и када је ријеч о новим познанствима и другарству у којем уживамо“, рекла је Сара Милошевић и додала да је срећна због прилике да боље упозна Вишеград и Андрићград те посебан понос исказала због тога што ће овим радом оставити један снажан печат заједничког талента и учешћа на конкурсу „Зашто је култура (мени) важна“. У оквиру боравка у Вишеграду, за све учеснике креативне радионице данас је уприличен и пријем код начелника општине Вишеград Младена Ђуревића, који је изразио посебно задовољство због прилике да буде домаћин толиком броју талентованих ученика из цијеле Републике Српске. „Отишла је једна јако лијепа слика из наше општине, нашу дјеца морамо мотивисати и помагати на различите начине, јер наша младост мора да буде на првом мјесту“, нагласио је Ђуревић, и рекао да су Вишеград и Андрићград и овај пут показали да могу да буду добри домаћини за овакве манифестације. Извор: Ученици Милица Вујасин, Алекса Ољача и Елена Вученовић из Медицинске школе у Бањој Луци, који су награђени на конкурсу „Зашто је култура (мени) важна?“ за радове из области филма и продукције, учили су од професора на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци и директора АЕОН продукције Младена Ђукића о основним принципима анимације. Радионица је искуствена награда коју је за ученике обезбиједило Министарство просвјете и културе Републике Српске у сарадњи са АЕОН продукцијом. У сaрaдњи сa РTРС-oм, у просторијама АЕОН продукције, снимљена је трећа емисија из циклуса „Meни je вaжнa!“, кoja je диo кaмпaњe пoпулaризaциje умjeтнoсти и културe тe aфирмaциje млaдих тaлeнaтa зaoкружен кoнкурсoм ,,Зaштo je културa (мeни) вaжнa?”. „Научићемо неке од основних принципа анимације и урадити пар покрета а онда препустити ученицима да развију анимацију. Радићемо у тeхници стoп aнимaциje или кадар по кадар анимацијe, a ученицима ћу показати и како да увежу опрему од почетка јер је то посебан изазов са којим се почетници сусрећу“, објаснио је професор Ђукић. Осврћући се на значај конкурса и искуствених награда за младе ствараоце, Ђукић се присјетио својих почетака и како је годинама тражио гдје ће учити анимацију. „За ученике и студенте је велика ствар кад имају прилику да раде са неким из индустрије. Немјерљиво је значајније када причате са неким ко вам директно говори и открива трикове који долазе из искуства у односу на знања која добијате када читате књиге и гледате видео сами“, рекао је Младен Ђукић. Ученица првог разреда Медицинске школе Бања Лука Елена Вученовић сматра да је култура важна јер омогућава да изразимо себе на најљепши начин. Њена школска другарица Mилицa Вуjaсин има широка интересовања и сматра веома значајним да је неко запазио и видио њен труд и залагaње, јер поред школских обавеза доста времена посвећује раду у секцији у школи. Ученику првог разреда Медицинске школе Бања Лука Алекси Ољачи радионица је помогла да допуни своја знања како би радови које ствара били бољи и квалитетнији. „Радимо аматерски јер смо почетници и овакве радионице нам помажу да подигнемо знање на виши ниво. Циљ нам је да се наш рад запази и труд исплати“, рекао је Ољача. Посебну захвалност троје ученика исказало је професорици српског језика Сањи Ђурић која води њихову секцију у школи. „Професорица препознаје наш рад и труди се да постигнемо што боље резултате. Њено залагање је велико и у том смислу нам је веома важна“, закључила је Mилицa Вуjaсин. Овај конкурс, који је Министарство расписало у сарадњи са Републичким педагошким заводом и слиједећи циљеве Стратегије развоја културе Републике Српске 2017-2022, био је намијењен свим ученицима средњих школа у Републици Српској који имају афинитета према умјетности. Њих 31 је, поред материјалне награде, добило јединствену прилику за сусрет са истакнутим ствараоцима у области њиховог умјетничког дјеловања, те прилику за стицање јединственог искуства кроз рад у њиховим атељеима и студијима. До сада су одржане укупно три радионице, за награђене ученике у области ликовне умјетности и дизајна, из области фотографије и филма и продукције и свака од њих се снима и биће представљена најширој јавности путем емисије „Мени је важна“ у продукцији Радио-телевизије Републике Српске. Подсјећамо да је основни циљ Министарства био да овим конкурсом афирмише талентоване ученике и самим тим одговори неким од основних стратешких полазишта која се односе на развој културне писмености у заједници, развој публике и будућих важних чинилаца у култури те популаризацији умјетника и умјетности уопште. извор: http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Ministarstva/mpk/media/vijesti/Pages/aeon.aspx Дана, 21.марта 2015.године, одржано је Регионално такмичење из Српског језика у Котор Варошу. Ученице Медицинске школе из Бањалуке: Зорица Јанковић и Тамара Петковић подијелиле су 3.мјесто, а Настасија Козомара заузела је 11. мјесто.
|
Архива
April 2024
Категорије
All
|