"Грдна си варка, златна птицо", Милана Јојић IV7, Медицинска школа, Бања Лука.
ЖАК ПРЕВЕР, Александра Милошевић IV8, МЕДИЦИНСКА ШКОЛА, БАЊА ЛУКА.
РАДОВИ НА ТЕМУ "МОТИВ МРТВЕ ДРАГЕ" У ПЈЕСМИ "SANTA MARIA DELLA SALUTE" - октобар 2021. година.
САНДРА ШКЕЉИЋ III 8, Медицинска школа, Бања Лука.
ЛОРЕНА ПИЉАГИЋ III 8, Медицинска школа, Бања Лука.
АНДРЕА КРЕМЕНОВИЋ III 7, Медицинска школа, Бања Лука.
МИЛАНА ЈОЈИЋ III 7, Медицинска школа, Бања Лука.
МАРИАНА ПЕУЉА III 7, Медицинска школа, Бања Лука.
"КАД ИМАШ СВЕ НЕ ВИДИШ НИШТА. ПРОГЛЕДАШ ТЕК КАД НЕМАШ НИШТА", пдф, 3. мјесто на међународном конкурсу "Шантићева реч 2021"; рад ученика Николе Стојаковића IV1;
"ЈАСЕНОВАЧКИ КРИК", пдф, похваљен рад на конкурсу "Страдање и помен на жртве у јасеновачком логору", Никола Стојаковић IV1;
НА ДРИНИ ЋУПРИЈА - Александра Милошевић, ученица III8, Медицинске школе Бања Лука; 2021. година.
NOMEN EST OMEN - Марина Боровчанин, ученица III5, Медицинске школе Бања Лука; 2021. година.
МОТИВ УМРЛЕ ДРАГЕ У ДЈЕЛУ SANTA MARIA DELLA SALUTE - Тања Гњатић, ученица III7, Медицинске школе Бања Лука; 2021. година.
РАСТИЊАК У ОТМЈЕНОМ ПАРИЗУ - Теа Богојевић, ученица III7, Медицинске школе Бања Лука, 2021. година.
ОДИЈЕЛО (НЕ) ЧИНИ ЧОВЈЕКА - Неда Галић, ученица I5, Медицинске школе Бања Лука; 2020. година.
УТИЦАЈ МАСОВНИХ МЕДИЈА НА ЖИВОТ САВРЕМЕНОГ ЧОВЈЕКА - Никола Јањић, ученик I3, Медицинске школе Бања Лука; 2020. година.
Радови ученика настали на часовима предвиђеним за писмене задатке!
Моја улица кестенова
Поново сам овде... на месту са којег сам отишла мислећи да ћу се спасити, да ћу се поново пронаћи. Нисам дошла да останем, већ да се сетим, да допустим себи успомене без обзира на последице.
На клупи, у хладу старог кестена, застала сам да се одморим. Тишину нарушавају само гласови безимених људи, које сам заборавила и који су заборавили мене. Ономад, баш на овом месту, нашла сам себе. Ваљда се надам да ћу то поново учинити, ваљда сам зато овде. Овде, где сам лутала, падала и устајала да поново паднем ,где сам тражила себе и друге, где сам покушавала да променим свет, и маштала и сањала и надала се великом животу, слави. Борила се против мржње тако што сам волела. Овде... Само овде била сам и туђа и ничија и своја. Држала сам у рукама светлост, а не таму. Побегла сам баш од те таме, која је навирала покушавајући да ме преплави. Нисам ни слутила да ћу улетети у њен извор. Наишла сам у тој тами на обрисе људских душа, на недосањане снове, на људске крајности. Почела сам да падам све чешће, а устајем све теже, где не могу спасити више ни своје срце од мржње, где све чешће ни сама не знам ко сам. Тежак је тај свет одраслих, дубока тама, чине од тебе њима сличну. Ставе те у уску хаљину, а ти сама на лице ставиш маску, само да те не повреде. Борила сам се ја против њих, није да нисам. Молила их, кумила само да ме оставе, да одсањам свој сан, да будем своја. Али они не чују, глуви су за свет око себе и временом, у причи и без речи, а речима без дела, и ти оглувиш. Можда сам зато овде, да чујем приче и видим дела и осетим мирисе дивљег кестена и цвећа и да напуним душу добротом. Надање, само оно ме још држи да не одем из овог места, јер сумња да и у овој улици кестена више нема светла, полако трује моје срце. Надање да ћу у мајчиним рукама, очевим саветима и старим пријатељима наћи себе поново. Могу ли поново да будем и сањалица и смејалица и занесењак? Могу ли ови људи да излече затроване ране? У великом граду су вукови који, пре него што те растргају, науче те да ране лижеш сам, да сам устајеш, да нападаш, браниш се. А ја... Ја не могу више. Прејак је укус крви у устима, рана је све више. Вратила сам се, људи које сам волела и које волим, молим да ми помогну. Уморила ме је ова игра „Аске и вука“, остала сам без покрета, а музика више и не свира. Можда и нисам била за ову игру.
Стајем на одморне ноге и враћам се у свој једини дом. Нећу лагати себе, одморићу и своју душу овде. Увек сам била за ту игру, ово је само полувреме. Сада сам већ сигурна да ћу „оздравити". Сигурна сам да ово место може то учинити за мене.
Анђела Петровић, II3
Медицинска школа Бања Лука,
Смјер: медицински техничар;
Март, 2019. године.
Поново сам овде... на месту са којег сам отишла мислећи да ћу се спасити, да ћу се поново пронаћи. Нисам дошла да останем, већ да се сетим, да допустим себи успомене без обзира на последице.
На клупи, у хладу старог кестена, застала сам да се одморим. Тишину нарушавају само гласови безимених људи, које сам заборавила и који су заборавили мене. Ономад, баш на овом месту, нашла сам себе. Ваљда се надам да ћу то поново учинити, ваљда сам зато овде. Овде, где сам лутала, падала и устајала да поново паднем ,где сам тражила себе и друге, где сам покушавала да променим свет, и маштала и сањала и надала се великом животу, слави. Борила се против мржње тако што сам волела. Овде... Само овде била сам и туђа и ничија и своја. Држала сам у рукама светлост, а не таму. Побегла сам баш од те таме, која је навирала покушавајући да ме преплави. Нисам ни слутила да ћу улетети у њен извор. Наишла сам у тој тами на обрисе људских душа, на недосањане снове, на људске крајности. Почела сам да падам све чешће, а устајем све теже, где не могу спасити више ни своје срце од мржње, где све чешће ни сама не знам ко сам. Тежак је тај свет одраслих, дубока тама, чине од тебе њима сличну. Ставе те у уску хаљину, а ти сама на лице ставиш маску, само да те не повреде. Борила сам се ја против њих, није да нисам. Молила их, кумила само да ме оставе, да одсањам свој сан, да будем своја. Али они не чују, глуви су за свет око себе и временом, у причи и без речи, а речима без дела, и ти оглувиш. Можда сам зато овде, да чујем приче и видим дела и осетим мирисе дивљег кестена и цвећа и да напуним душу добротом. Надање, само оно ме још држи да не одем из овог места, јер сумња да и у овој улици кестена више нема светла, полако трује моје срце. Надање да ћу у мајчиним рукама, очевим саветима и старим пријатељима наћи себе поново. Могу ли поново да будем и сањалица и смејалица и занесењак? Могу ли ови људи да излече затроване ране? У великом граду су вукови који, пре него што те растргају, науче те да ране лижеш сам, да сам устајеш, да нападаш, браниш се. А ја... Ја не могу више. Прејак је укус крви у устима, рана је све више. Вратила сам се, људи које сам волела и које волим, молим да ми помогну. Уморила ме је ова игра „Аске и вука“, остала сам без покрета, а музика више и не свира. Можда и нисам била за ову игру.
Стајем на одморне ноге и враћам се у свој једини дом. Нећу лагати себе, одморићу и своју душу овде. Увек сам била за ту игру, ово је само полувреме. Сада сам већ сигурна да ћу „оздравити". Сигурна сам да ово место може то учинити за мене.
Анђела Петровић, II3
Медицинска школа Бања Лука,
Смјер: медицински техничар;
Март, 2019. године.
„Просвјетитељске идеје Доситеја Обрадовића“
Будућим покољењима,
Народе мој српски, дајем вам на службу тражени вам језик- српски народни језик. Ви тражисте, ја се потрудих и добисмо, браћо моја, наш језик у нашим књигама. Од данас ћемо сви читати исте књиге, али запамтите, браћо моја, једну битку добисмо, а до краја овог рата има још много.
Из манастира у Трсту, гдје живјех, отишао сам у Беч. Велики град у знаној нам Аустроугарској монархији. Град великих и учених људи. Отиђох тамо да тражим једног таквог човјека и да га молим за помић. Одлучио сам да молим за наш језик и наш народ. И намолио сам. Рекоше ми помоћи, али, опет, много ја времена проведох у Бечу. Тешко тамо људи пристају помоћи малој држави, као што је наша и још мањем народу, као што је наш. Но, то ме не спријечи да наставим заступати своје идеје.
Састао сам се неколико пута са нашим ученим људима, господином Венцловићем и господином Орфелином, тамо у Бечу. Бијасмо истога мишљења, те ми радо присташе помоћи. Дадоше вам дивна дјела на нашем језику. Мени посебно драга бијеше Захаријева пјесма „Плач Сербији“. Стихови његови: „Стријеле своје врази на мене натегоше, очи моје и срце најпре избодоше“, урезаше ми се у мозак и душу и ту осташе, вјерујте ми, све до сада.
Дадох вам и ја дјела своја. Требаће вам, видјећете. Биће вам подсјетници на важне битке, које бојевасмо. Биће вам споменици. О њиховој величини вам нећу говорити, сами ћете томе свједочити. Нећу вам говорити ни колико је тешко било одштампати та дјела. Прво је требало наћи штампарију и човјека вољног да тај посао одради, а затим новац. За проналазак новца сам имао сјајну идеју: „Нека се окупе наша домаћинства и свако домаћинство нека да по један грош. Четири хиљаде домаћинстава и ето нам четири хиљаде гроша. Ето нам књиге. И вјерујте ми, боље је и једну књигу штампати, него дванаест звонара подићи“.
Писао сам о мојим идејама и Мамули Харалампију, мом добром пријатељу. Прозвасте то писмо манифестом. То писмо нека вам буде свједок мојих ријечи, ја свједочити више не могу. Старим, а и болест узима данак. Нисам више онакав, какав сам на почетку био. Моје вријеме је прошло.
Али, ваше тек долази. Наставите борбу, браћо. На вама и на вашој дјеци је сада овај рат. Не допустите да све што радисмо буде узалуд. Нека се наш језик не изгуби, тешко га добисмо. Задржите наше ријечи и не примајте туђе. Свако освајање почиње полако, са једном мртвом главом или једном мртвом ријечју. Тек касније почиње, прави напада и онда настаје један народ.Волите свој језик и имаћете државу. Браћо, дозволите да нам се то догоди.
Д. Обрадовић, 1811. године
Писала: Милица Сандић, II2 (медицински техничар); Медицинска школа, Бањалука, март 2019. године
Будућим покољењима,
Народе мој српски, дајем вам на службу тражени вам језик- српски народни језик. Ви тражисте, ја се потрудих и добисмо, браћо моја, наш језик у нашим књигама. Од данас ћемо сви читати исте књиге, али запамтите, браћо моја, једну битку добисмо, а до краја овог рата има још много.
Из манастира у Трсту, гдје живјех, отишао сам у Беч. Велики град у знаној нам Аустроугарској монархији. Град великих и учених људи. Отиђох тамо да тражим једног таквог човјека и да га молим за помић. Одлучио сам да молим за наш језик и наш народ. И намолио сам. Рекоше ми помоћи, али, опет, много ја времена проведох у Бечу. Тешко тамо људи пристају помоћи малој држави, као што је наша и још мањем народу, као што је наш. Но, то ме не спријечи да наставим заступати своје идеје.
Састао сам се неколико пута са нашим ученим људима, господином Венцловићем и господином Орфелином, тамо у Бечу. Бијасмо истога мишљења, те ми радо присташе помоћи. Дадоше вам дивна дјела на нашем језику. Мени посебно драга бијеше Захаријева пјесма „Плач Сербији“. Стихови његови: „Стријеле своје врази на мене натегоше, очи моје и срце најпре избодоше“, урезаше ми се у мозак и душу и ту осташе, вјерујте ми, све до сада.
Дадох вам и ја дјела своја. Требаће вам, видјећете. Биће вам подсјетници на важне битке, које бојевасмо. Биће вам споменици. О њиховој величини вам нећу говорити, сами ћете томе свједочити. Нећу вам говорити ни колико је тешко било одштампати та дјела. Прво је требало наћи штампарију и човјека вољног да тај посао одради, а затим новац. За проналазак новца сам имао сјајну идеју: „Нека се окупе наша домаћинства и свако домаћинство нека да по један грош. Четири хиљаде домаћинстава и ето нам четири хиљаде гроша. Ето нам књиге. И вјерујте ми, боље је и једну књигу штампати, него дванаест звонара подићи“.
Писао сам о мојим идејама и Мамули Харалампију, мом добром пријатељу. Прозвасте то писмо манифестом. То писмо нека вам буде свједок мојих ријечи, ја свједочити више не могу. Старим, а и болест узима данак. Нисам више онакав, какав сам на почетку био. Моје вријеме је прошло.
Али, ваше тек долази. Наставите борбу, браћо. На вама и на вашој дјеци је сада овај рат. Не допустите да све што радисмо буде узалуд. Нека се наш језик не изгуби, тешко га добисмо. Задржите наше ријечи и не примајте туђе. Свако освајање почиње полако, са једном мртвом главом или једном мртвом ријечју. Тек касније почиње, прави напада и онда настаје један народ.Волите свој језик и имаћете државу. Браћо, дозволите да нам се то догоди.
Д. Обрадовић, 1811. године
Писала: Милица Сандић, II2 (медицински техничар); Медицинска школа, Бањалука, март 2019. године
Највећа дјела настају из најјачег бола и патње
Настадосмо из крика и урлика утробе мајке, обгрљени сузама и јецајем радости, осјетисмо хладноћу времена и зноја проливеног зарад нас.
Посматрајући народ, као књигу прочитану, исцјепаних страница и одбачену на гомилу већ прочитаних, дрхтавим рукама палим свијећу да освијетлим крајичак слијепога ока. Задирем у бескрај прошлости, осврћући се на гробове предака својих, који током живога тренутка градише ријечи и слике. Сада губе смисао у тлу из кога потекоше, труну у бучној тишини заборава. Робови су руке и умови који створише узвишено, начинише да пакао гори у љепоти и сјају препланулих боја. Градови и теорије изградише се на леђима погуреног мудраца, који обоји крв, бојом океанскоплавих очију својих. Из бола и разочарања произлази квалитет среће.
Као што је Моцарт стварао заносну мелодију у нотама, а Пикасо сликао суштину, бит , тако и ја, умјетник, сликам свој живот на платну добра и зла, уз заносну мелодију сна.
Грубач Ирена, IV1
Настадосмо из крика и урлика утробе мајке, обгрљени сузама и јецајем радости, осјетисмо хладноћу времена и зноја проливеног зарад нас.
Посматрајући народ, као књигу прочитану, исцјепаних страница и одбачену на гомилу већ прочитаних, дрхтавим рукама палим свијећу да освијетлим крајичак слијепога ока. Задирем у бескрај прошлости, осврћући се на гробове предака својих, који током живога тренутка градише ријечи и слике. Сада губе смисао у тлу из кога потекоше, труну у бучној тишини заборава. Робови су руке и умови који створише узвишено, начинише да пакао гори у љепоти и сјају препланулих боја. Градови и теорије изградише се на леђима погуреног мудраца, који обоји крв, бојом океанскоплавих очију својих. Из бола и разочарања произлази квалитет среће.
Као што је Моцарт стварао заносну мелодију у нотама, а Пикасо сликао суштину, бит , тако и ја, умјетник, сликам свој живот на платну добра и зла, уз заносну мелодију сна.
Грубач Ирена, IV1
Највећа дјела настају из најјачег бола и патње
Посрне ли наша душа, тијело неће остати на истом мјесту. Као звијезда водиља одвешће нас у свемир можда млијечним или потпуно краћим путевима. На крају наше приче само је црвена боја која ће оставити траг и знак да је наше биће било ту, у неком сандуку, црвеним вином испуњенo. Сазнаћемо на крају пута да вино није вино и запитаћемо се да ли је било црвено, јер оно што видимо никада није оно што знамо.
Достојевски нам је пружио своје емоције у дјелу „Злочин и казна“, највише кроз оног лика којег памтимо као пијаницу, пропалицу и скитницу. Мармеладов је, ипак, био његов бол у човјечијем лику обликован ријечима. Ријечју оживљена емоција, заувијек остаје међу нама, јер такве ријечи никада не умиру. Није ли Ана Карењина умрла, кроз њу је умирао дио пишчеве душе да би се један нови створио. Толстој је био окрутни господар душе своје, али само тако је био у стању да, на старим шинама, остави злог црва који му је душу и ум себи узимао. Бол се у писцу јавља читавог живота, заувијек остаје ту и сви знају један „ долап стар, гломазан, труо који стоји као спомен из прастарих дана“. Сви то знају, само је Милан Ракић нашао снагу у себи да му да облик на папиру и да га заувијек остави са нама. Бранко Ћопић нам је, давне 1970. године, оставио свој бол дозволивши нам да завиримо у његову башту и да осјетимо мирис сљеза. Дао нам је да видимо да је „ Башта сљезове боје“, оне боје мртвила у нама и помало живота, који су нам други узели. Срећа је у томе што је Бог дао сваком живом бићу да се уздигне као Фата Авдагина изнад ћуприје, Ана Карењина захрђалих шина, Мармеладов изнад цијелог свијета и сва „Десанкина дјеца“ изнад бола, који их је отјерао.
Оно што се памти, препричава и пресликава је оно што вриједи. Због тога памтимо највише дјела из туге настала и њоме украшена, јер она стоји као „спомен из прастарих дана“.
Ступар Андреа, IV1
Посрне ли наша душа, тијело неће остати на истом мјесту. Као звијезда водиља одвешће нас у свемир можда млијечним или потпуно краћим путевима. На крају наше приче само је црвена боја која ће оставити траг и знак да је наше биће било ту, у неком сандуку, црвеним вином испуњенo. Сазнаћемо на крају пута да вино није вино и запитаћемо се да ли је било црвено, јер оно што видимо никада није оно што знамо.
Достојевски нам је пружио своје емоције у дјелу „Злочин и казна“, највише кроз оног лика којег памтимо као пијаницу, пропалицу и скитницу. Мармеладов је, ипак, био његов бол у човјечијем лику обликован ријечима. Ријечју оживљена емоција, заувијек остаје међу нама, јер такве ријечи никада не умиру. Није ли Ана Карењина умрла, кроз њу је умирао дио пишчеве душе да би се један нови створио. Толстој је био окрутни господар душе своје, али само тако је био у стању да, на старим шинама, остави злог црва који му је душу и ум себи узимао. Бол се у писцу јавља читавог живота, заувијек остаје ту и сви знају један „ долап стар, гломазан, труо који стоји као спомен из прастарих дана“. Сви то знају, само је Милан Ракић нашао снагу у себи да му да облик на папиру и да га заувијек остави са нама. Бранко Ћопић нам је, давне 1970. године, оставио свој бол дозволивши нам да завиримо у његову башту и да осјетимо мирис сљеза. Дао нам је да видимо да је „ Башта сљезове боје“, оне боје мртвила у нама и помало живота, који су нам други узели. Срећа је у томе што је Бог дао сваком живом бићу да се уздигне као Фата Авдагина изнад ћуприје, Ана Карењина захрђалих шина, Мармеладов изнад цијелог свијета и сва „Десанкина дјеца“ изнад бола, који их је отјерао.
Оно што се памти, препричава и пресликава је оно што вриједи. Због тога памтимо највише дјела из туге настала и њоме украшена, јер она стоји као „спомен из прастарих дана“.
Ступар Андреа, IV1