На данашњи дан 1892. године у Доцу код Травника, рођен је Иво Андрић, једини добитник Нобелове награде за књижевност с ових простора.Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као пјесник објавивши први књижевни рад, пјесму „У сумрак“, 1911. године у „Босанској вили“. Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. године слиједи дјело „Ex Ponto“.

Послије Првог свјетског рата, Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у дипломатију у Ватикан, Трст, Букурешт и Грац. Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, затим Краљевине Југославије те у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину. Тада објављује и збирку пјесама у прози „Немири“ и приповијетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „Мост на Жепи“, те „Јелена, жена које нема“. За роман „На Дрини ћуприја“, крајем 1961. године, добио је Нобелову награду за књижевност. Иво Андрић је први и до сада једини писац с ових простора који је одликован овим највишим књижевним признањем.
Цјелокупан износ од Нобелове награде донирао је за изградњу БиХ библиотека и куповину књига. И новчани износ награде АВНОЈ-а из 1967. године и Двадесетседмојулску награду из 1970. године, донирао је за развој библиотекарства.
Иво Андрић, умро је на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975, у 82. години. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.
Ученица II разреда Медицинске школе, у Бањој Луци, Милица Мирјанић, објединила је живот и дјело нашег Андрића у видео - презентацију, коју можете погледати, а у којој се налази дио интервјуа са Ивом Андрићем.  
​

У Медицинској школи, у Бањој Луци, 5.5.2022. године, у оквиру седмице посвећене манифестацији "Дани сјећања", а обухваћено пројектом "Култура сјећања" реализована је тематска изложба радова, који су постављени. Такође, у учионици бр. 13 одржан је час сјећања, којем су присуствовали: директор школе Мирко Јовић, педагог Драгица Тубић, савјетник за српски језик из РПЗ-а Смиљана Антонић, бивши ученик школе и представник СПКД "Просвјета" Бања Лука - Немања Јавор, професори и ученици Медицинске школе. Овом приликом приказана је презентација, којом су  ученици представили Медицинску школу на завршној менифестацији у Дому омладине. Ученица Ања Аврам је прочитала ауторски рад посвећен свим жртвама и страдањима, а под менторством професорице Милице Пашић, представљен је ангажман и радови у оквиру овог пројекта (пано-презентације, ппт презентација, Дневник сјећања). Такође, премијерно је приказан документарни филм Пројектне секције Медицинске школе, под називом "Заборављени злочин", чију режију, адаптацију архивског материјала и монтажу потписује професорица Сања Ђурић. Дио завршне манифестације и документарни филм можете да видите у наставку.
​
​

У Медицинској школи у Бањој Луци, 4.5.2022. године, реализован је велики пројекат у оквиру STEAM пројектне наставе, под називом "СРЦЕ". Овом наставом обухваћено је 11 предмета, који су својим  истраживањем подигли ниво рада и наставног процеса у образовном, васпитном, организационом и тимском ангажману. Координатор и идејни вођа овог пројекта Сања Ђурић, проф. српског језика и књижевности, објединила је менторе у периоду март-април 2022. године, пратећи њихов рад и сугеришући моделе рада, да би се дошло до коначне форме, коју су ментори и ученици имали прилику да, уз присуство бројних ученика и професора представе. Предавања су показала тимски рад, истраживачке методе, поштовање модела 4К, уврштавањем вјештина неопходних за реализацију STEAM модела наставе и закључак је да овакав вид наставе треба да подстакне додатни истраживачки образац, у којем ученици долазе до великог броја информација, научних чињеница и података.  Такође, овакви пројекти спајају много професија, стварају тимски рад, а реализација тог рада је један мали научни трансфер. Ако томе додамо и "3Д срце", штампано у 3Д варијанти из пакета "STEAM учионице", уз велико залагање професорице Сање Ступар, онда можемо да кажемо да је успјешно реализован још један пројекат. У прилогу су фотографије са презентације, а ускоро слиједи и извјештај пројектне наставе и ппт презентације свих предавања.

Српском књижевнику Иви Андрићу је на данашњи дан 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске краљевске академије.
Андрић је у Стокхолму доживио највећи публицитет.
У просторијама Краљевске чекаонице Стокхолмског аеродрома, наизмјенично је, на српском, њемачком и француском, одговарао на питања многобројних новинара који су били пријатно затечени пишчевим познавањем савремене шведске књижевности.

Током петнаестодневног боравка у Шведској, Андрић је посјетио многе установе, међу којима и Националну и Модерну галерију, те присуствовао великом броју сусрета, разговора и свечаности, од којих је најважнија церемонија уручења Нобелове награде.

Десетог децембра, Иво Андић је ступио на раскошну сцену, нашавши се пред 700 званица псеудобарокног Концерт-хола, који је већ био и новогодишње украшен, навели су новинари тог доба.
У том полубајковитом амбијенту фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа Шестог, краљице Луизе и чланова краљевске куће.
Те године, предсједник Нобелове фондације није се либио да критикује свијет који је у непрекидној трци у наоружавању, у којем једни живе у изобиљу док су други у сталном егзистенцијалном балансирању.

Добитник Нобелове награде за кљижевност Иво Андрић представљен је сљедећим ријечима:

- Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена -

Андрић је потом примио повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о лауреату и саставу Нобеловог комитета који је донио одлуку о награди, као и сам текст одлуке са образложењем на шведском језику.

Диплома је сачињена од пергамента кашираног на дасци пресвученој плавом кожом и састоји се из два дијела.
Писцу је уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује пјевање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог пјевања Вергилијеве Енеиде: "Како је слатко видјети људски живот оплемењен проналасцима", као и Андрићево име.

Лауреат је добио и новчани чек Скандинавске банке на 250.000 шведских круна /ту своту је уступио за унапређење библиотекарства у тадашњој СР БиХ. ИЗВОР : СРНА

1910 - Рођен писац Мехмед Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности, један од највећих српских књижевника 20. вијека. Како је сам открио, потомак је српске породице Вујовић. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. придружио се партизанима, а послије рата био је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор "Босна-филма" и главни уредник сарајевског Издавачког предузећа "Свјетлост". Због прогона којем су га подвргли босански политичари прешао је у Београд и ту остао до смрти - 1982. године. Роман "Дервиш и смрт", један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човјековог живота у трагичним околностима, рефлексијама о људској егзистенцији и, као и друга његова дјела, унутрашњим чаром приповиједања. Остала дјела: романи "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг", збирке приповиједака "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", студија "За и против Вука", есеји "Писци, мишљења, разговори", мемоарска проза "Сјећања", неколико филмских сценарија. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Неке, од мудрих изрека Мешиних су: " Знаш ли шта је најљепше у животу? Жеља, пријатељу"; "Усамљеност рађа мисао, мисао рађа незадовољство, незадовољство побуну"; "Људи се, у ствари боје, зато су сурови"; "Како су људи глупи! Чине зло, да им се зло врати".

1765 - Рођен је српски пјесник - гуслар Филип Вишњић, који је опјевао све значајније догађаје из Првог српског устанка. Његове пјесме забиљежио је Вук Стефановић Караџић. Рођен је на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, гдје је планирана изградња реплике његове родне куће. Ослијепио је преболовавши велике богиње, још као дијете. Имао је велики избор пјесама на свом репертоару, и био је професионални пјевач. Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски  репертоар.
Интересантно је и поријекло самог презимена, Вишњић. Наиме, Филипова мајка Вишња, преудала се у село Међаше и одвела четворогодишњег сина са собом. Управо по њеном, како извори тврде надимку Вишња, Филип ће добити презиме.